U carstvu Beloglavog supa
Oseti slobodu poput ptice u letu, skini gradske stege i zakorači u carstvo prirode, ne oklevaj, beskrajna prostranstva te čekaju. Vodimo te u posetu meandara Uvca!
Bolje i da se ne prisećam. Novi Sad je goreo na 40 i kusur stepeni. Ovakva, skoro apokaliptična situacija će izgleda da potraje, kažu bar još 5 dana. Dnevnu vrućinu bih nekako i izdržao okupiran poslom i zabarikidiran u četiri zida ali pravi pakao je nastupao uveče. Temperatura se nije spuštala ispod 33-34*, pa od vreline gotovo da nisam mogao oka da sklopim.
Naravno, nisam bio jedini, i prijatelji su se vajkali na vrućinu. Stoga odlučismo-bežimo u planine! Trebali smo svežinu, mesto gde se lakše diše i po mogućstvu dobro spava. Nismo imali dilemu, uputismo se na Zlatibor!
Na brzinu pretražujemo oglase za apartmane na Zlatiboru. Na prvi pogled me osvoji jedna vikendica, u naselju Vodicama, pa predlažem da ovoga puta odmaramo u prirodi daleko od samog centra. Uostalom, tamo smo već bili par puta pa je vreme i da iskusimo nešto novo i nesvakidašnje.
Ispostaviće se da su Vodice perfektna lokacija jer su smeštene na gotovo pola puta između Zlatibora i Zlatara (nešto bliže Zlatiboru), što obilato koristimo da upoznamo i nedovoljno afirmisanu planinu Zlatar i posetimo uvačke meandre.
Naši domaćini iz Kolibe na Vodicama nam priskaču u pomoć, objašnjavajući kako da dođemo do Uvačkog jezera pritom nas uputivši i na turističku agenciju GORG sa Zlatibora koja organizuje izlete. Savetuju da se mesta unapred rezervišu i ništa ne prepušta slučaju. Tako smo i učinili!
Specijalni rezervat prirode „Uvac“
Ovaj rezervat predstavlja zaštićeno prirodno dobro od izuzetnog značaja tj. prirodno dobro I kategorije. Nalazi se u jugozapadnoj Srbiji, u okviru Starovlaško-raške visije, uklješten između masiva planine Zlatar na jugozapadu i planine Javor na severoistoku.
Specijalni rezervat prirode „Uvac“ prostire se na teritoriji opštine Nova Varoš, površine 5.525 ha i na teritoriji opštine Sjenica, površine 2.018 ha. Minimalna nadmorska visina rezervata je 760 metara, a maksimalna 1322 metara.
Centralnu morfološku celinu rezervata predstavlja kanjonska dolina reke Uvac sa dolinama njenih pritoka. Reka Uvac pripada crnomorskom slivu, izvire u podnožju planine Jadovik, dugačka je 119km i uliva se u Lim. Na reci Uvac su podignuta tri prelepa veštačka jezera: Radoinjsko, dužine 11km, Zlatarsko (Kokin Brod), dužine 23km i Uvačko (Sjeničko).
Uvačko jezero – sigurna kuća za Beloglavog supa
Uvačko jezero je jedno od tri velika zlatarska jezera koja su sagrađena na reci Uvac. Uvačko jezero se zove i Sjeničkim jer se najvećom površinom nalazi na teritoriji sjeničke opštine. Uvačko jezero je dugačko 25km, a sagrađeno je 1978. god. za potrebe rada hidrocentrale i vodosnabdevanje. Jezero leži na nadmorskoj visini od 985 metara.
Uvačko jezero se izdvaja po lepoti zbog svojih fantastičnih, uklještenih meandara, kao i činjenice da je na njegovim stenama dom našla retka vrsta orla, beloglavi sup.
Krećemo za Uvac! Iza nas redom ostaju Borova Glava, sela Draglica, Negbina, Tavnik, Radoinjsko jezero, Zlatarsko jezero…Neposredno pre ulaska u Novu Varoš skrećemo levo, ka selu Akmačići odakle nas put vodi do Uvačkog jezera.
Na čitavoj ruti nakon skretanja za Akmačiće postoje putokazi tako da bez većih problema stižemo na branu Uvačkog jezera. Put do jezera odlikuje veliki broj krivina, vozi se sporije, usled čega nam je trebalo punih 45 minuta vožnje.
Beloglavi sup – „sveta“ ptica i „čistač“ prirode
Čim smo izašli iz kola dočekalo nas je veliko iznenađenje. Kao po nekom dogovoru, čitavo jato beloglavih supova njih 40-50, počelo je da nadleće iznad jednog visokog grebena. Za tili čas su nam se telefoni obreli u rukama pokušavajući da snime ovaj, za nas, nesvakidašnji prizor.
Pomislih: „Kakva dobrodošlica od cara ovog jezera, njegovog veličanstva, beloglavog supa“. Ubrzo od našeg vodiča saznajemo da se na toj velikoj steni nalazi jedino hranilište beloglavih supova gde im se svakodnevno doprema hrana.
Najveću atrakciju rezervata „Uvac“ predstavljaju beloglavi supovi. Beloglavi sup je vrsta orla lešinara, impozantne veličine, raspona krila i do tri metra, što ga čini moćnim letačem. Njegova uloga u lancu ekosistema je jedinstvena i nezamenljiva jer se isključivo hrani leševima uginulih životinja, čime sprečava širenje zaraza.
Upravo zbog ove svoje uloge, odiskona, način života beloglavog supa je privlačio pažnju ljudi. Stari Grci i Rimljani, smatrali su ga svetom, božanskom pticom i prinosili mu žrtve u nadi da će im njegovo pojavljivanje „proreći“ ishode važnih događaja. Tako, egipatska boginja Mut, božanska majka, predstavljana je kao žena koja nosi masku sa likom beloglavog supa.
Rezervat „Uvca“ je jedino gnezdilište beloglavog supa u Srbiji i ima oko 500 jedinica, od čega se najveći broj nalazi upravo na Uvačkom jezeru dok se oko 15 jedinica nalazi na Radoinjskom jezeru, a oko 25 jedinica u kanjonu reke Mileševice, u blizini manastira Mileševe.
Ova brojka je impozantna naročito u svetlu činjenice da je sedamdesetih godina prošlog veka kolonija beloglavih supova pala na svega 8 jedinica pa je njegovo potpuno izumiranje sprečeno velikim pregnućem ljubitelja prirode i lokalnog stanovništva.
Krila beloglavog supa su blago uzdignuta, a njegova silueta podseća na vrlo spljošteno slovo V. Kada traži hranu, beloglavi sup se penje na veliku visinu, međutim kada utoli glad počinje da se prepušta strujama koje koristi poput nekog prirodnog lifta koje ga odnose na velike visine preko 2.500 hiljade metara.
On uginule životinje ne otkriva po mirisu već pomoću oštrog vida. Naime, utvrđeno je da već na udaljenosti od 3km beloglavi sup može da raspozna predmet od samo 30cm dužine, dok leš neke životinje može da ugleda na udaljenosti i do 10km.
Krstarenje uvačkim jezerom
Nakon ovog srdačnog i jedinstvenog dočeka, puni znatiželje i veoma uzbuđeni, smeštamo se u turistički brodić i počinjemo avanturu zvanu-uvački meandri.
Obilazak Uvačkog jezera je organizovan u vidu krstarenja turističkim brodićem u pratnji lokalnih vodiča. Turistička tura obuhvata: vožnju brodićem, posetu Ledenoj pećini i penjanje na neki od vidikovaca odakle puca pogled na prelepe meandre. U brodić može da se smesti do 15 putnika. Izlet na rezervatu Uvac traje između 4-5 sati i staje oko 2.3500,oo din. po osobi dok deca do 10 god. imaju popust od 50%.
Vožnja brodićem je više nego prijatna, kako zbog svežine i vetrića koji čine da je ovde temperatura za bar 10* niža, tako i zbog odličnog vodiča, gospodina Draga, koji je svojom neposrednošću učinio da se odmah odomaćimo i osetimo kao „svoji na svome“.
Za Draga ovde nema tajni, poznaje svaki kutak jezera i trudi se da i mi „uzmemo“ što više od ove nestvarne lepote. Tako, ukazuje nam na stenu gde se osamila jedna kozica „podivljavši“ i napustivši svoje stado. Imali smo neobičnu sreću da kozica izađe iz žbunja koje je brstila baš u momentu dok smo promicali pored stene tako da smo brže-bolje potegli aparate da ovekovečimo prizor.
Prokomentarisah: „Kako samo uspeva da se zadrži po ovim strmim kozjim stazama i ne padne u jezero?“ Drago šeretski dobaci:“Uskoro ćes i sam saznati, valja ti se peti na vidikovac“. Ubrzo ću shvatiti čemu ovaj smešak. Ipak, da ne brzam. Pođimo redom!
Sa vremena na vreme, Drago nam ukazuje na stene na kojima se nalaze gnezda beloglavih supova, upozoravajući nas da gledamo pažljivo jer ih nije lako uočiti. Naime, braonkasta boja njihovog perja čini da se odlično kamufliraju među stenama, pa Drago preduzima napor više, veštim manevrisanjem se približava obali, kako bismo što bolje osmotrili i „pronašli“ diskretnog cara ovog jezera.
Na našu sreću par supova se odmaralo kraj svojih gnezda što smo iskoristili da ih uslikamo i ponesemo kao jednu od najlepših uspomena sa ovog izleta.
Nakon sat vremena uzbudljive vožnje vreme je bilo za prvo pristajanje. Stižemo pod svodove Ledene pećine!
Ledena pećina – Mesto gde vlada mrkli mrak
Ledena pećina se nalazi na oko 50m visine u odnosu na Uvačko jezero i do nje dolazimo montažnim stepenicama. Ubrzo shvatam zbog čega je zovu Ledena jer već na samom ulazu osećam veliku hladnoću. Ne mari, znamo za jadac, pa odmah navlačimo debele dukserice koje smo poneli po savetu naših domaćina sa Vodica.
Temperatura u pećini je konstantna, ista i leti i zimi, i iznosi 8*.U pećini vlada mrkli mrak pa nam je vodičeva velika lampa jedino svetlo u ovom pećinskom tunelu. Ovakvu misterioznu, pomalo zastrašujuću atmosferu koja vlada u pećini možemo da zahvalimo eksperimentu koji se ovde sprovodi, a koji ima za cilj da utvrdi koliko su sadašnje karakteristike Ledene pećine imune na prisustvo turista, te da li će usled toga nastupiti neka promena.
Ako ne bude nikakvih promena i ova pećina će biti dodatno turistički afirmisana, uz adekvatno osvetljenje njenih strateških delova poput onoga što imamo u Stopića pećini koja se nalazi u zlatiborskom selu Rožanstvu.
Ledena pećina je deo Ušačkog pećinskog sistema koji čini zajedno sa Ušačkom pećinom, dugačkog više od 6km, što ga čini najdužim u Srbiji. Pećina je bogata pećinskim nakitom, stalaktitima i stalagnitima. Ovi pećinski ukrasi poput dugačkih draperija i saliva, dostiži visinu i po 10 metara, i svojom lepotom zaustavljaju dah. Ispod jednog saliva je potok koji posle desetak metara nestaje u pukotini, a tu je i bistro jezero koje ne dozvoljava prilaz dvorani sa tavanicom od tankih stalaktita.
Najviše vremena provodimo u najvećoj od pećinskih dvorana, Kristalnoj dvorani, gde se divimo vrhunskim dometima neimarstva majke prirode. Sa desne strane se nalazi velika površina, pravougaonog oblika, koja dopire skoro do tavanice, pritom isijavajući snežnom belinom, kao posledica velike koncentracije silicijum-dioksida.
Zapravo, po njoj je ova pećina i dobila ime jer svojom pojavom veoma podseća na polje prekriveno ledom. Na levoj strani pećine, na pećinskim svodovima, iscrtava se čitava lepeza kontura različitih oblika od kojih mnogi podsećaju na životinje. Rećiću vam samo da sam između ostalih prinašao siluete jednog slona, dok će ostali „pronalasci“ ostati tajna i golicati vašu maštu dok i vi ne dođete pod svodove ove jedinstvene pećine.
Vidikovac u prirodnom rezervatu Uvac – slika koja je obišla svet
Nakon obilaska Ledene pećine vraćamo se u brodić, plovimo stotinak metara nazad i ponovo pristajemo. Najbolje tek dolazi! Vreme je za vidikovac!
Kako smo društvo i ja bili „jaki na rečima“, uveravajući ga da smo u solidnoj fizičkoj kondiciji, Drago nas savetuje da se penjemo na jedan malo strmiji vidikovac-Veliki vrh. Do ovog vidikovca vodi jedna strma kozja staza dužine 1100m. Pomislih u sebi:“Ništa lakše, gore smo za tili čas, međutim, život me je opet demantovao, po ko zna koji put-priroda je imala drugačije planove.
Po izlasku iz brodića, na obali, čekalo nas je par štapova za penjanje koji se brzo razgrabiše, završivši u rukama onih starijih koji svesni mogućih poteškoća nisu ništa prepuštali slučaju. Mi, mladi, za to ne hajemo već hvatamo zalet žureći da se što pre popenjemo na vrh i uživamo u onome zbog čega smo se i najviše odlučili na ovu zlatarsku avanturu-pogledu na prelepe uvačke meandre.
Prva polovina ove planinske staze je veoma strma, sa puno kamenja preko koga pažljivo zaskačemo, tako da već nakon dvesta metara počinje da me oblija znoj i hvata umor. Pogled na prelepi kanjon Uvca, koji izgleda sve lepše sa svakim narednim korakom, daje mi motiv da nastavim dalje kako bih ga doživeo iz savršene ptičje perspektive koju pruža vidikovac.
Mestimično zastajemo, što da bismo uzeli malo daha, što da bismo propustili druge turiste koji se vraćaju iz suprotnog smera jer je staza preuska da bismo se mimoišli. Za njih imamo samo jedno pitanje:“Koliko još ovako, uz strme litice, i vredi li sve ovo truda“? Negde na pola puta, dobismo odgovor da je potrebno da se potrudimo još samo malo i da nas već nakon 100 metara čeka ravniji deo staze koji ide kroz jelovu šumu. Pored toga, gotovo uglas odgovaraju: „Itekako se isplati, i sami ćete se uveriti“.
Nemamo drugog izbora nego da im verujemo na reč, uostalom, otišli smo isuviše daleko da bismo se vratili neobavljena posla. Zaista, već nakon oko 150 metara stižemo do klupica, jedinog odmorišta na stazi, odakle počinje šuma gde je pešačenje mnogo prijatnije jer nas hlad jela zaklanja od sunca kome smo do tada bili veoma izloženi.
Sve do tada smo pešačili po goleti, a sunce je bilo u svom zenitu. Pešačimo kroz šumu oko 300m i konačno stižemo na odredište. Nakon pola sata iscrpljujuće šetnje mogli smo da uzviknemo: „Vidikovac je naš“!
A pogled? Iskreno, ne da se rečimo opisati! Ovo svako mora da doživi! Sa vidikovca puca dugačak pogled na uklještene uvačke meandre koji predstavljaju nešto najbolje što sam video u svom životu. Ne bez razloga, fotografije sa ovog vidikovca obilaze svet, svedočeći o impresivnoj lepoti i zaokružuju prelepu priču o rezervatu „Uvac“. Vidikovac Veliki vrh se nalazi na nadmorskoj visini od 1.180 metara.
Pešačenje do vidikovca Veliki vrh može da se pretvori u pravu noćnu moru naročito ako ste u slaboj fizičkoj kondiciji, vodite sa sobom dete ili ste pak u godinama zbog čega toplo preporučujem da se u tom slučaju odlučite za jedan drugi, mnogo pristupačniji, vidikovac.
Naime, ljudi koji se brinu o rezervatu Uvac su mislili i na one koji nisu u mogućnosti da savladaju veliku strminu pa su napravili još jedan vidikovac-Ravni krš do koga se stiže za skoro duplo kraće vreme, a staza koja vodi do njega je manje kamenita usled čega je turistima mnogo olakšano pešačenje do vrha.
Pogled sa vidikovca Ravni krš je takođe impresivan, u vidokrugu se nalazi par meandara koji su smešteni pravolinijski u odnosu na posmatrača, što daje jednu sasvim drugačuju perspektivu i doživljaj ovog mesta.
Prema tome, nećete pogrešiti ako se odlučite za bilo koji od ova dva vidikovca jer je svaki lep na svoj način.
Nakon pola sata zadržavanja na vidikovcu i uživanja u nesvakidašnjim prizorima vraćamo se u brodić kako bismo ovaj izlet polako priveli kraju. Ne, nismo se vratili isti, bili smo bogatiji za jedno neprocenjivo iskustvo, ozareni lepotom koja se ne viđa svaki dan.
Dok se polako udaljavamo od vidikovca, krstareći u pravcu brane, Drago nas, u želji da zaključi priču o rezervatu Uvac, upoznaje sa mišljenjem stručnjaka koji rezervat „Uvac“ vide kao naš najveći resurs koji bi prvo „išao na doboš“ u slučaju bankrotstva Srbije. Pu, pu, daleko bilo!
