Izlet u Ljubiš i Gostilje

– POD GOSTILJSKIM VODOPADOM –

Napijte se vode sa izvora, okupajte u senci borova, nadišite planinskog vazduha. Vodimo vas u posetu Ljubiša i Gostilja!

Odmor na Zlatiboru provodimo na Vodicama, vikend-naselju rajske prirode, koje je od centra planine udaljeno 10km. Smešteni smo u vikendici Kolibi Vodice 

Vikendica je sagrađena u etno stilu, sva je obložena drvetom, što čini da boravak u njoj bude neponovljivo iskustvo.

Boravak na Zlatiboru koristimo da posetimo dva prelepa zlatiborska sela, Ljubiš i Gostilje. Za izlet se obraćamo agenciji Gorg, našem proverenom partneru pri izboru smeštaja na Zlatiboru i organizovanju izleta, koja nas je od ranije kupila srdačnošću, profesionalizmom i neposrednošću.

Do Ljubiša stižemo, tako što nakon 11km vožnje magistralnim putem, u pravcu Nove Varoši, na raskrsnici, skrenemo desno, a zatim nakon 20-tak metara levo. Nakon toga prolazimo ispod nadvožnjaka i izlazimo na lokalni put za Ljubiš. Ljubiš je od Vodica udaljen oko 15km, a od centra Zlatibora 25km.

CAREVO POLJE – MESTO GDE JE DOČEKAN CAR DUŠAN

Nakon 4km vožnje prolazimo pored naselja-Carevo Polje. Carevo Polje predstavlja prelep krajolik, u kome izvire reka Crni Rzav. Ova reka je istinski planinski biser, koja na svom toku kroz Vodice i Ribnicu, stvara prizore od čije lepote zastaje dah. Crni Rzav formira Ribničko jezero, kod Vardišta se sastaje sa Belim Rzavom, pa se zajedno ulivaju u Drinu.

Pored ove magične reke, Carevo Polje, svoju slavu duguje i jednom srpskom vladaru. U pitanju je ni manje ni više do car Dušan. Prema legendi, car Dušan je ovde navratio prilikom povratka iz Dubrovnika. Seljaci su mu priredili doček za pamćenje, iznevši pred cara raznorazne đakonije i trudeći se da mu u svemu ugode. Dirnut ovakvim dočekom, car Dušan je upitao za ime sela. Seljaci mu odgovoriše da je stigao u selo-Zloselicu. Na ove reči car se razgnevi i uzviknu: „Od danas se ovo selo ima zvati-Dobroselica“! Kao uspomena na posetu cara Dušana ovo naselje je nazvano Carevo Polje.

Opčinjen sam nestvarnom lepotom ovog mesta, pa molim vodiča Zorana, da za kratko zaustavi kombi, kako bismo se još malo divili prizorima krivudave reke i njenom bajkovitom okruženju. Naše zelje su za njega zapovest, pa se odmah parkiramo kraj puta i silazimo do reke. Uživamo u pogledu na kanjon Crnog Rzava, pravimo fotke za uspomenu, pa odlučujemo da se ovde, koliko sutra-prekosutra ponovo vratimo. Vraćamo se natrag u kombi. Idemo dalje!

Posle 3km vožnje skrećemo levo, u pravcu vrha-Čigote.

ČIGOTA – RAJ ZA PARAGLAJDERE

Planina Čigota predstavlja niz od nekoliko brda, blago zatalasanih, koji se uzdižu iznad zlatiborske visoravni. Najviši vrh Čigote ime 1422m. Čigota je veoma popularna među planinarima, koji se rado otisnu u avanturu osvajanja nekog od njenih vrhova. Do Čigote se može doći i pešačenje sa Šamatnog brda (Spomenik).Gledajući sa zlatiborske strane, Čigota se vidi kao potpuno golo brdo. Sa druge strane, kada pogledate na Čigotu iz pravca Gostilja videćete velike komplekse borove i listopadne šume.

Izlazimo iz kombija i uspinjemo se na jedno od brda. Pešačimo oko 300m i stižemo na odredište. A tamo nas čeka neočekivan prizor! Jedan momak, pod punom paraglajding opremom, se priprema za skok. Društvo mu pravi instruktor, koji mu daje savete kako da najlakše poleti. Upijamo svaku reč. Akcenat je na tehnici zaleta, a vodi se računa i o brzini i pravcu duvanja vetra. Sklanjamo se na stranu i pripremamo telefone kako bismo ovekovečili let. Jedan, dva, tri! Brz zalet i paraglajder uzleće. Već nakon 20-tak sekundi gubimo ga iz vidokruga jer zamiče iza brda. Ne marimo, njegov let je već uskladišten u memoriji naših telefona. Na naše pitanje gde će paraglajder sleteti instruktor odgovara da će to biti ljubiška Previja, koja je udaljena vazdušnom linijom oko 3km. Pa tamo idemo i mi! Možda ga i sretnemo.

Spuštamo se niz Čigotu, bogati za jedno nesvakidašnje iskustvo. Nastavljamo vožnju ka Ljubišu.

LJUBIŠKA PREVIJA – ZASEOK LJUBAVI

Nakon par minuta već prolazimo kroz naselje-ljubiška Previja. Krajolik Previje se izdvaja po svojoj lepoti naročito zbog par starih, drvenih koliba koje leže na jednom brdašcu dok im hladovinu pravi borova šuma. Putnici često koriste priliku da ovde zastanu i uživaju u jednom od najlepših zlatiborskih motiva.

Previja u svojim nedrima krije i jednu ljubavnu priču koja će zauvek odrediti sudbinu ovoga kraja. Prema legendi, dvoje mladih, Jelena, sa ljubiške Previje i Milan, iz Ljubiša, su se mnogo zavoleli i želeli da se uzmu ali zla sudbina je učinila da njihova ljubav zauvek ostane zabranjena. Kako je Jelena bila sirotica bez miraza, Milanov otac, poznati kovač i najimućniji čovek u selu, nije dopuštao brak. Milan se od tuge zbog nesrećne ljubavi propio, napustio kovački zanat i otišao zauvek iz sela. Jelena se skrhana ljubavnom boli zarekla da se nikad neće udavati, pa je ostatak života provela sama, daleko od svih čuvajući stado ovaca po obližnim brdima. Kao uspomena, na zabranjenu ljubav dvoje mladih, selo je nazvano Ljubiš.

BOŠKOVA VODA“ – ETNO SELO I KUPALIŠTE

Nakon 4km stižemo do etno sela, sa kupalištem-„Boškova Voda“. „Boškova Voda“ se sastoji od 6 drvenih koliba za smeštaj, restorana domaće kuhinje i kupališta. Posebnu pažnju privlači prelepo kupalište. Lepo uređeno kupalište, smešteno u predivnom ambijentu netaknute prirode, pruža gostima sve što je potrebno za rashlađenje tokom vrelih letnjih dana. Cena ulaznice na kupalište staje 100 din., dok se ležaljke mogu iznajmiti po ceni od 150 din.

Kako je dan bio vreo, pravi avgustovski, zaželesmo da se malo rashladimo u ovom kupalištu. Međutim, vodič ni da čuje! Kaže da imamo još puno toga da obiđemo. Dogovor je pao-kupanje na povratku iz Ljubiša!

Konačno, nakon ukupno 25km vožnje stižemo u centar sela Ljubiš.

LJUBIŠ – SELO LJUBIVOJA RŠUMOVIĆA

Smešteno između vrhova Murtenice, Borkovca i Jasenova, selo Ljubiš predstavlja savršeni spoj: vrhunske gastronomije, živopisne prirode i pesničke inspiracije. U ovom selu je rođen, naš proslavljeni dečji pesnik, Ljubivoje Ršumović. Zbog ogromne površine prekrivene borovom šumom, ovo selo je poznato i kao carstvo crnog bora. Koliko su Ljubišani ponosni na svoje crne borove, najbolje se može videti iz stihova popularnog Ršuma:

„Za sve svetsko zlato,

(Ko bre zlato šiša!)

ne bih dao borove

iz rodnog Ljubiša“

LJUBIŠKA PASTRMKA – NAJVEĆI BREND SELA

Ono što za zlatiborsko selo, Mačkat, predstavlja pršuta, to je za selo Ljubiš nadaleko čuvena ljubiška pastrmka. Ljubiška pastrmka je vrsta kalifornijske pastrmke, koja je proslavila selo i trajno mu rezervisala mesto na mapi gastronomske ponude Srbije. Značaj pastrmke za ovo selo najbolje se ogleda u činjenici da se ovde svakog leta održava manifestacija „Dani ljubiške pastrmke“ koja privlači veliki broj posetilaca. Kada sam probao ljubišku pastrmku shvatio sam zbog čega je to tako, a naročito u svetlu činjenice da se tokom ove manifestacije pastrmka deli potpuno besplatno.

U Ljubišu se pastrmka uzgaja i služi na više mesta, ali se mi odlučujemo za kafanu „Pećinar“, koja se nalazi samom u centru sela. Sadašnji vlasnici ove kafane su četvrta generacija familije Pećinar koja drži ovu kafanu i pronosi slavu o ljubiškoj pastrmci širom naše zemlje i sveta. Ova kafana raspolaže velikim ribnjakom rečne pastrmke, što koristimo da razgledamo ribnjak i uverimo se u kvalitet odgoja ove ribe od strane od strane vlasnika kafane. Ribnjak raspolaže sa nekoliko stotina komada pastrmke različitih veličina, počev od najmanjih od oko 10cm, do najvećih od 30-35cm.

Specifično podneblje na kome se ova pastrmka uzgaja, uz tradicionalan način pripreme, čini da degustacija iste postane vrhunski kulinarski doživljaj, koji hrani sva čula i trajno se urezuje u sećanje gostiju sela Ljubiš. Ljubiška pastrmka se priprema na žaru, tako što se prži po sedam minuta sa obe strane, i na kraju oko dva minuta po sredini.

Ukus ove pastrmke je nešto neponovljivo i moram priznati da me je osvojila na prvi zalogaj. Uz pastrmku odlično ide varivo od barenog krompira dok kao piće preporučujem crno vino. Porcija se sastoji od dve pastrmke, i više je nego dovoljna. Cena porcije košta 800 din.

RŠUMSKA PEĆINA – PEĆINA STROGA

Nedaleko od centra sela, nalazi se Ršumska pećina. Odlučujemo da je posetimo! Vreme je da jednom za svagda razrešimo najveću misteriju našeg detinjstva-da li u Pećini živi Babaroga. Ljubivoje Ršumović nam je još davnih dana kroz stihove svoje kultne dečje pesme poručio: „Ima jedna pećina stroga, u kojoj živi Babaroga“. Tada smo bili deca, pa smo mu verovali na reč, ali sada već počinjemo da sumljamo.

Dok se približavamo Ršumskoj pećini, u ušima mi odzvanjaju Ršumovi stihovi pa požurujem ostale kako bismo što pre konačno zavirili unutra i saznali pravu istinu. Pećina ima mali otvor, visine oko 4m i širine 3m. Provirujemo unutra, mrkli je mrak, pa ne vidimo ni prst pred okom. Kolena već počinju da klecaju od straha pred nepoznatim. Da sam znao da je ovako mračno sigurno bih poneo lampu. Rekoh u sebi: „Sad il’ nikad“! Pobeđujemo strah i uskačemo unutra! Kad tamo…………..

Sigurno ste nestrpljivi u iščekivanju odgovora da li je Babaroga još uvek tamo, u ljubiškoj pećini strogoj. Nažalost, moraću da vas razočaram. Odlučili smo da ono što smo videli u Ršumskoj pećini mora ostati tajna. Neka ova nerazrešena misterija bude dodatni razlog zbog koga ćete posetiti Ljubiš i upustiti se u avanturu razotkrivanja tajne, skrivene pod svodovima Ršumske pećine.

CRKVA SVETIH KONSTANTINA I JELENE U LJUBIŠU

Na 2km od ulaza u centar sela, smeštena je ljubiška crkva posvećena Svetom caru Konstantinu i carici Jeleni. Crkva je podignuta 1924. god. prema projektu Miladina Pećinara, inžinjera koji je projektovao mnoge značajne hidroelektrane širom tadašnje Jugoslavije. Crkva ima krstastu osnovu sa polukružnom apsidom na istočnoj strani, a nad dvoslivnim krovom se uzdiže kupola. Oslanjajući se na tradiciju srednjovekovne raške graditeljske prakse prvih zadužbina nemanjićke Srbije, na bočnim stranama oživljena je pravougaonim pevničnim prostorima, od kojih se južni koristi kao vestibil i bočni ulaz u hram. Gosti mogu uživati u pogledu na živopisni drveni ikonostas, koji je ispunjen ikonama slikanim na platnu.

Posle više od 3 sata provedenih u Ljubišu, vreme je bilo da krenemo dalje. Idemo za selo Gostilje!

GOSTILJE – SELO AVANTURE I IZAZOVA

Nakon 10km vožnje stižemo u centar Gostilja. Gostilje je zavičaj: čuda prirode, revolucionarnog zanosa i dobrih ljudi. U samom centru se nalaze „Gostiljska vrela“, restoran sa sobama za konačište, kao i sportski tereni za fudbal i košarku. Okolina pruža idealne uslove za sakupljanje lekovitog bilja, ribolov i sportski turizam. Gostilje za svoje ime može da zahvali dragocenoj osobini njegovih žitelja-gostoljubivosti. Ovde su ljudi nesvakidašnje srdačni i predusretljivi tako da se gost odmah oseti kao svoj na svome.

Odlučujemo da požurimo kako bismo što pre našli rashlađenje kraj čuvenog Gostiljskog vodopada. Put do Vodopada nas vodi pored jedne stare vodenice-potočare. Ova autentična zlatiborska vodenica nas mami da zastanemo i pogledamo je izbliza. Stotinak metara dalje, smešten je prelep bazen, gde su na desetine kupača našli rashlađenje tokom ovog tropskog dana.

GOSTILJSKI VODOPAD – NAJVEĆE ČUDO PRIRODE ZLATIBORSKOG KRAJA

Do Vodopada vodi jedna kamena staza dužine oko 200 metara. Na vrhu staze, sa leve strane, nalazi se prodajni pult, gde kupujemo ulaznice za Vodopad. Cena je 150 din. po osobi. Spuštamo se nizbrdo, jako uzbuđeni i nestrpljivi da što pre vidimo ,po mnogima, najveće čudo prirode ovog kraja. Već nakon stotinak pređenih metara, negde na pola puta, do nas počinje da dopire huk vode. Pomislih: „Još samo malo i bićemo pod vodenim svodovima“.

Prijatelj pominje da je čuo da sa terase kafića, pored koga upravo prolazimo, puca lep pogled na Vodopad, pa da nema potrebe da silazimo i da je on pre za jednu kaficu ovde. Svi ga uglas prekorismo: „Ovde nismo došli da ispijamo kafe i gluvarimo, već da obilazimo čuda prirode i uživamo u njihovoj lepoti“! Mislimo da je naučio lekciju. Više nije ni zucnuo!

Nismo ni trepnuli, a već smo bili kraj Gostiljskog vodopada. Vau! Prizor je nestvaran! Impresivna vodena stihija se survava sa krečnjačke stene, usput nas rashlađujući kapljicama vode, koje se kao nekakav rikošet odbijaju od površine.

Gostiljski vodopad se nalazi na reci Vrelo, uzvodno od ušca u reku Katušnicu. Visok je 20 metara, što ga svrstava među deset najvećih vodopada u Srbiji. Nizvodno od glavnog vodopada, reka Vrelo gradi veći broj manjih vodopada i slapova, koji se kasnije slivaju u reku Katušnicu.

Prvo vreme se divimo Vodopadu izdaleka, uživajući u pogledu na impozantan mlaz vode koji pada sa krečnjačkih stena. Zatim, odlučismo da priđemo bliže, vešto skakućući preko velikog kamenja, koje je smešteno u neposrednom okruženju Vodopada. U želji da nađemo što bolju poziciju za fotkanje, rizikujemo i da se malo ukvasimo. Šta malo!? Poslovično nespretan, uspeo sam da se poklizam sa kamena i upadnem u vodu do kolena. Ne hajem za to, ionako se na Vodopad ne dolazi svaki dan. Konačno se domogoh stene, koja je smeštena na pola metra od mesta gde pada mlaz vode. Dajem znak ostalima da me slikaju. Škljoc! Valjda je vredelo truda.

RODNA KUĆA DIMITRIJA TUCOVIĆA

Po povratku sa Vodopada svraćamo do rodne kuće Dimitrija Tucovića, koja se nalazi u blizini. Kuća stare i ugledne svešteničke porodice Tucović podignuta je 1855. god. U njoj je 1881. god. rođen Dimitrije Tucović, jedan od najistaknutijih vođa srpskog radničkog pokreta i osnivač Srpske socijaldemokratske partije. Dimitrije Tucović se isticao borbom za pravdu i jednakost ljudi, predvodio antivladine demonstracije, pisao knige i uređivao radničke novine. Poginuo je u Kolubarskoj bici tokom Prvog svetskog rata.

Njegova rodna kuća je u obliku dvodelne starovlaške brvnare, koja svojim dimenzijama, solidnom gradnjom i arhitektonskim detaljima predstavlja reprezentativan primer kuće tog tipa. Ima etnografsku vrednost i nalazi se pod zaštitom države kao kuća od memorijalnog značaja.

U momentu kada je posećujemo, kuća se obnavlja, tačnije krov, koji je satruo i počeo da prokišnjava. Ovo je razumljivo imajući u vidu da je krov poslednji put menjan 1981. god., kada se slavila stogodišnjica rođenja Dimitrija Tucovića. Iz ovoga razloga, svo pokućstvo, uključujići knjige i pisma je sklonjeno u muzej u Užicu odakle će biti vraćeni za Gostilje čim se renoviranje završi

Dok stojimo ispred spomenika čoveka, čije će i ideje, dugo godina po njegovoj smrti, vladati Srbijom više od pola veka, ne možemo, a da se ne setimo stihova Branka Miljkovića i upitamo: „Hoće li sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj“?. Odgovor neka nađe svako za sebe.

Ne preostaje nam ništa nego da konstatujemo:

Zlatibor je velika, nikad odgonetnuta zagonetka!

Autor: Ivan Ječmenica