Zlatibor, onakvim kakvim ga danas znamo, teško je zamisliti bez čuvenog sirogojnskog džempera i autentične zlatiborske brvnare, zlatiborskih simbola , koji su još davnih dana učinili da Zlatibor postane mesto koje se pročulo daleko izvan granica naše zemlje. Poseta selu Sirogojnu predstavlja jedinstvenu priliku da upoznate temeljne vrednosti na kojima počiva zlatiborski mit. Uživajte!
Iako su posete Zlatiboru po pravilu rezervisane za leto i zimu, mi smo ovoga puta napravili izuzetak pa smo došli tokom pozne jeseni. Iz iskustva tvrdim da jesen na Zlatiboru ima svoj neodoljiv šarm, jer smo bili u prilici da posmatramo preobražaj prirode u čarobne žuto-zelene boje. Nakon pretrage smeštaja na Zlatiboru odlučujemo da ovaj mini-odmor provedemo u jednoj vikendici , u vikend-naselju Vodice pod nazivom Koliba Vodice >> Vremenske prilike nam idu na ruku, što koristimo da istražujemo Zlatibor i upoznajemo njegova sela. Ipak jedno selo je na nas ostavilo poseban utisak i zauvek se urezalo u sećanje!
SIROGOJNO – NAJNAPREDNIJE ZLATIBORSKO SELO
Selo Sirogojno je smešteno na istočnom obodu zlatiborske visoravni, a od turističkog centra je udaljeno 22 kilometra. Ovo selo je svojevrsni muzej i najveći baštinik zlatiborskih običaja, domaće radinosti i prošlosti. Fenomen sela Sirogojna najbolje svedoči da su dobra iz domaćih riznica ono sa čime treba da izađemo pred svet.
Za organizaciju izleta u Sirogojno obraćamo se agenciji Gorg, što će i ovoga puta biti pun pogodak. Put do Sirogojna vodi preko sela Rudine i Rožanstvo, da bismo nakon dvadesetak minuta vožnje stigli u centar sela. Nakon što smo izašli iz auta, prvo što smo opazili bile su male pijace na kojima su prodavani: vuneni džemperi, kaputi, šalovi, kape, čarape i drugi odevni predmeti od vune.
Impresioniran raznovrsnošću i brojnošću ovih vunenih đakonija nisam mogao, a da se glasno ne zapitam ko je sve ove džempere sašio i otkud ih baš toliko u ovom malom zlatiborskom selu. Naš vodič, gospodin Zoran, kao da je samo čekao povod da nam razjasni sve nedoumice i ispriča neobičnu priču o Sirogojnu i kultnim sirogojnskim džemperima. Pretvorio sam se u uho!
SIROGOJNSKI DŽEMPERI – MODA STIŽE IZ SIROGOJNA
Da nije bilo čuvenog sirogojnskog džempera priča o Sirogojnu sigurno ne bi bila ni izbliza tako intrigantna, niti bi ovo, u ono vreme po svemu obično zlatiborsko selo, steklo ime i prepoznatljivost. Sve je počelo daleke 1962. godine kada su u Zemljoradničkoj zadruzi u Sirogojnu odlučili da osnuju pogon ženske domaće radinosti.
Osnovni cilj je bio da se očuva vekovna tradicija obrade vune koju su vredne Zlatiborke prenosile sa kolena na koleno. Međutim, prst sudbine i umešnost zlatiborskih pletilja učiniće da ovaj privredni poduhvat ne bude lokalnih razmera već, naprotiv, da osvoji svet. Ipak, pođimo redom.
Kada je 1969. godine veliki privredni sistem „Inex“ pokazao interesovanje za sirogojnske džempere, usled čega je iz tadašnje sirogojnske zadruge izdvojen pogon „Zlatiborka“ i time nastala „Inex Zlatiborka“, bilo je jasno da Sirogojno ulazi u svet mode na velika vrata.
Tajna sirogojnskog džempera je u autentičnom zanatskom pečatu zlatiborskih pletilja, koji je naročito dolazio do izražaja u radu sa vunom visokog kvaliteta koja se nabavljala na Islandu. Posebnu vrednost sirogojnskog džempera predstavljaju ukrasne šare sa motivima svojstvenim zlatiborskim livadama i pašnjacima. Stoga, sirogojnski džemper postaje najbolji ambasador Zlatibora i njegovih prirodnih lepota.
ODEVNI KOMADI EVROPSKIH PRINCEZA I „NEPRISTOJNA PONUDA“ PJERA KARDENA
Odevni komadi iz Sirogojna su već početkom 80-ih godina prošlog veka osvojile najveće modne centra u bivšoj Jugoslaviji poput Beograda, Zagreba i Ljubljane, gde ljubitelji mode nisu skrivali svoje oduševljenje visokim estetskim dometima sirogojnskih džempera.
Nedugo zatim, nakon brojnih domaćih i inostranih priznanja, sirogojnski džemper stiže u u najveće evropske modne centre, kao što su: Pariz, Berlin, Peta avenija u Njujorku i dr. Nensi Regan, Barbara Buš i Liv Ulman su samo neke od svetski poznatih žena koje nisu mogle da odole prepoznatljivoj lepoti i šarmu sirogojnskih džempera.
Najveće zasluge za ovaj neverovatan modni uspeh sela Sirogojna pored neprevaziđenih zlatiborskih pletilja, nosi Dobrila Vasiljević Smiljanić, koja je glava čitavog projekta jer je organizovala proizvodnju, promociju i prodaju odevnih komada iz Sirogojna, pa bi bez njenog znanja, inspiracije i sjajnih kontakata ovaj uspeh sigurno izostao.
Ostaće kao kuriozitet zapisano i da je legendarni francuski modni kreator i šampion svetske mode, Pjer Karden, tražio da mu se u Pariz hitno donese 30 odevnih eksponata iz Sirogojna. Međutim, tom prilikom je pustupio nedovoljno taktično i uputio jednu „nepristojnu ponudu“. Naime, odabrao je 18 uzoraka i tražio da se za njega ubuduće rade sirogojnski džemperi, pod uslovom da na sve odevne komade stavlja svoje etikete.
Dobrila Vasiljević Smiljanić je ovu ponudu glatko odbila, ne želevši da bagateliše sa ugledom i reputacijom koju je sirogojnski džemper već stekao u svetskim modnim centrima.
Međunarodne sankcije koje su pogodile našu zemlju 90-ih godina prošlog veka, označiće i početak stagnacije brenda sirojnskog džempera koji više nije imao sigurno inostrano tržište, što je uslovilo da proizvodnja opadne za desetinu puta.
Danas se sirogojnski džemper može kupiti u jednom butiku u Beogradu i naravno, u njegovoj postojbini, selu Sirogojnu. I u našim danima, postoje žene koje su sebi odredile ulogu zlatiborskih pletilja, zahvaljujući kojima ovaj čuveni zlatiborski brend i dalje živi. Daleko je to od slavnih dana, ali i dalje izbirljivi modni sladokusci mogu u Sirogojnu pronaći po neki odevni komad za sebe.
Prilazimo jednoj od tezgi pa neko vreme razgledamo džempere, šalove i vunene čarape. Zaista, svaki džemper je priča za sebe, malo umetničko delo u koje je utkana ljubav prema domaćoj tradiciji i autentičnim zlatiborskim motivima. Pozna je jesen, skoro će zima, pa mi se valja pripremiti za nastupajuće hladne dane.
Pazarim tri para vunenih čarapa, jedan za mene, a ostale za ukućane. Mislim da je to najbolji način da im bar malo dočaram atmosferu sela Sirogojna. Merkam i jedan topao sirogojnski džemper, najbolji suvenir, pred nastupajuću zimu.
Cena je malo viša pa u pomoć pozivam veštinu cenkanja koju sam naučio po beogradskim pijacama, tako da narednih deset minuta ubeđujem Zlatiborca za tezgom da malo „popusti“ cenu. Konačno, dogovor je postignut i džemper se obreo u mojim rukama.
Sa punim kesama od raznoraznih vunenih đakonija i još punijeg srca, nastavljamo svoj obilazak Sirogojna.
CRKVA SVETIH APOSTOLA PETRA I PAVLA U SIROGOJNU
U centru sela Sirogojna, na malom uzvišenju, smeštena je zidana i belo okrečena parohijska crkva posvećena svetim apostolima Petru i Pavlu. Ovu crkvu je 1764. godine podigao protojerej Georgije Smiljanić, rodonačelnik čuvene svešteničke loze Smiljanića. Crkva svetih apostola Petra i Pavla u Sirogojnu je najstariji sačuvani hram zlatiborske oblasti, i nedavno je obeležila 250 godina postojanja.
Hram ima jednobrodnu osnovu sa polukružnom apsidom na istočnoj strani i dvospratnim zvonikom prizidanim sa zapada prilikom obnove crkve na kraju 19. veka. Na zapadnoj strani crkva je imala drveni trem na stubovima, nalik doksatima na kućama koje su gradili narodni neimari.
Skromnu arhitekturu primerenu narodnoj bogomolji i uslovima gradnje sredinom XVIII veka, odlikuje unutrašnja raščlanjenost prostora posredstvom niza prislonjenih lukova na bočnim stranama u naosu, kao i dekorativni friz slepih arkadica, koji teče spoljnim zidovima pod krovnim vencem.
Raspored ikona na oltarskoj pregradi karakterističan je za srpske hramove iz vremena turske okupacije. Ikonostas je delo Simeona Lazovića, u to vreme najboljeg slikara na prostoru Starog Vlaha.
Ikone su slikane u dvema različitim fazama i stilski su različite. Prve oslikane ikone, koje su završene 1764. godine nose obeležja postvizantijske umetnosti i inspirisane su srpskim srednjovekovnim slikarstvom. Sa druge strane, kod ikona koje su oslikane u kasnijoj fazi, sa početka osme decenije, prisutna su obeležja baroka.
„STARO SELO“ MUZEJ NA OTVORENOM – REMEK-DELO ZLATIBORSKIH NEIMARA
Spuštamo se nekih pedesetak metara, prolazeći kroz drvorede borovih stabala dok sa svakim narednim korakom sve jasnije i bolje uočavamo konture najvećeg dostignuća vrednih zlatiborskih neimara – muzeja na otvorenom „Staro selo“.
Čim izađosmo na čistinu pred nama se ukaza prizor jedinstvene lepote. Načičkane jedna pokraj druge dominiraju i plene lepotom zlatiborske brvnare, vajati, mlekari, kućeri i drugi drveni objekti, kojima, mi, gradski tipovi, ni imena ne znamo. Svedoče o Zlatiboru kakav je nakad bio, a o kome se danas sa setom pripoveda.
Kad mi već o tom skoro zaboravljenom Zlatiboru ne znamo ništa, ima ko zna – naš vodič Zoran!
„Staro selo“ predstavlja autentičan muzejski kompleks pod vedrim nebom, površine 5 hektara, u kome se nalazi ukupno 47 objekata različite namene. Pionirski koraci na izgradnji ovog muzeja na otvorenom učinjeni su 1980. godine, kada su ovde postavljene četiri građevine, da bi se vremenom kompleks proširio i dostigao sadašnje impozantne razmere.
Najveće zasluge za izgradnju ovog seoskog domaćinstva pored države idu na račun etnologa, Bose Rosić, koja je početkom 90-ih godina pretabanisala zlatiborski kraj uzduž i popreko u potrazi za najreprezentativnijim sačuvanim primercima zlatiborske arhitekture.
Nakon toga bi, na ovaj način pronađene zlatiborske brvnare i delovi okućnica poput koliba, vajata, gostinskih zgrada, kačara, pekara, ambara, salaša, kućera i dr. bile otkupljivane od lokalog stanovništva i prenošene u Sirogojno.
ŽIVOT NA ZLATIBORU OD PRE DVA VEKA
Osnovna ideja vodilja prilikom izgradnje muzeja „Staro selo“ bila je da se način života, običaji i arhitektura zlatiborskog sela od pre dva veka otrgne od zaborava. U „Starom selu“ dominira zlatiborska brvnara koja predstavlja najsavršeniji oblik kuće stanovništva planinskih predela dinarske regije.
Gradili su je samouki narodni neimari za svoje potrebe, a oblikovali prema svojoj meri i osećanju za sklad i lepotu. Zlatiborska brvnara se tradicionalno gradi od kamena koji je ugrađen u njene temelje i borovih talpi kojima se oblažu njeni zidovi. Bila je stožer seoskog domaćinstva, na čijoj sredini se nalazilo ognjište, oko koga su se okupljali članovi porodice i na kome se pripremala hrana.
Muzej „Staro selo“ oživljava starinski način života koji se odvijao u okviru porodičnih zadruga. U vreme nastanka ovih tradicionalnih seoskih kuća i okućnica, sada muzejskih eksponata, zlatiborske porodice su praktikovale život u stambenoj i ekonomskoj zajednici koja se ostvarivala tako što su sinovi nakon ženidbe nisu odlazili od kuće već su dovodili svoje žene u porodični dom.
Ovo je uslovilo da u okviru porodične zadruge žive tri različite generacije, pa su iste brojale i preko dvadeset članova. U porodičnim zadrugama je vladao hijerarhijski ustrojen poredak, sa strogim pravilima i jasnom ulogom svakog od članova, počev od najstarijeg pa do najmlađeg.
Poštovanje autoriteta starijeg, odgovornost za postupke cele porodice i bratska sloga su samo neke od bazičnih vrednosti koje su iznedrile porodične zadruge, a koje su vremenom postale deo genetskog koda ovdašnjih ljudi.
Nakon što smo saslušali uzbudljivu i vrlo poučnu priču o ustrojstvu zlatiborskog sela sa kraja XIX veka rešismo da i malo sami provrljamo kroz etno selo. Zastajemo kraj svakog plota, pa zavirujemo u drvene objekte u nadi da ćemo bar malo dokučiti tajnu seoskog života.
Na sredini je postavljeno kućno ognjište nad kojim visi kazan za pripremu tradicionalnih jela dok su po zidovima obešeni starinski predmeti i alati. Okućnica zlatiborskog domaćina tog doba ne može da se zamisli bez: mlekara-mesta gde se pripremao sir i kajmak, silosa-mesta gde se odlagala slama, gostinske kuće-mesta gde su spavali putnici namernici i kućera-mesta gde se spavalo za vreme dok su stada napasana po planinama daleko od kuće.
Muzej „Staro selo“ poklanja veliku pažnju očuvanju i oživljavanju tradicionalnih zanimanja i zanata. U njegovim radionicama izrađuju se eksponati grnčarskog, tesarskog, kačarskog, kovačkog i drugih zanata. Muzejska celina sa crkvom Svetog Petra i Pavla nalazi se pod zaštitom države i proglašena je za ustanovu kulture od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju.
Ovde je sve funkcionalno i na svom mestu tako da se ne mogu oteti utisku da bi ovo improvizovano selo moglo ponovo da oživi. Potrebno je samo da desetak ljudi zasuče rukave i prihvate se seoskih poslova. To ovde svakako nije opcija, ali je najbolja potvrda da su Bosa Rosić i ostali pregaoci na izgradnji ovog etno sela ispunili svoju misiju i otrgnuli delić prošlosti od potpunog zaborava.
Nakon što smo istražili svaki kutak sela, napravili na stotinu fotografija i potpuno zadovoljili radoznalost koja je uvek neizmerno velika kada se posećuju mesta poput ovog, odlučismo da malo predahnemo.
Odlazimo do seoske krčme koja se nalazi u okviru muzejskog kompleksa. Krčma je sagrađena i opremljena u starinskom duhu što čini da se potpuno uklapa u muzejski ambijent. Na ovom mestu ispijanje rakije šljivovice koja se služi u tradicionalnim šulićima ima posebnu dimenziju.
Inače, ulaz u „Staro selo“ staje 150 dinara po osobi, dok deca do 7 godina ulaze gratis.
„ZLATIBORSKI VOZ“ – NAJPOZNATIJI SPECIJALITET U SIROGOJNU
Posle „zagrevanja“ u seoskoj krčmi, odlazimo u obližnji restoran „Zavičaj moj“, u potrazi za kvalitetnim zlatiborskim gurmanlukom. Restoran ima izuzetno bogatu tradiciju koja datira još od 1979. god., vremena kada je zlatiborski turizam još bio u povoju. Prvi put smo ovde, pa molimo konobara da nam preporuči nešto dobro.
Bez trenutka razmišljanja ovaj nam predlaže da probamo „Zlatiborski voz“, specijalitet kuće. Poslušali smo ga i nismo se pokajali, ni najmanje. Već posle desetak minuta pred nama se obreo oval pun zlatiborskim suhomesnatih specijaliteta: svinjske i goveđe pršute i kobasice. Našlo se tu mesta i za po neku krišku sira, kuglu kajmaka, parče proje i par vrsta sezonskih salata.
Pazite, ovo je tek početak! Nakon što smo slistili ceo oval i bili u nedoumici da li je to sve, uplašeni da ne ostanemo gladni u Sirogojnu, konobar je stigao i sa osmehom rekao: „Vreme je za drugi vagon.“
Ubrzo su se na našoj trpezi našle pite sa sirom i zeljem, tzv. pite savijače, pripremane od kora savijanih vrednim rukama zlatiborskih domaćica. O ovom vagonu se posluženi i pohovana paprika, punjeni krompir, pečurke na žaru i pasulj prebranac. Iako je ručak već ušao u drugi sat, to nije bilo sve kada je o hrani reč.
Ispostavilo se da „Zlatiborski voz“ u sebi krije puno slasnih i slatkih tajni o kojima nismo ni sanjali. Dok polako ispijamo i drugu čašu vina koje odlično ide uz ovaj specijalitet, konobar na našu trpezu poslužuje kuvanu teletinu sa povrćem i renom. Teletina je fantastičnog ukusa, baš po našoj meri.
Skoro sve zalihe u stomacima su bile popunjene, ali ne lezi vraže, konobar nam ponovo prilazi, a dok mi očekujemo da je vreme da nam ispostavi račun za ovaj fantastičan mezetluk, on nas ljubazno upita da li smo spremni za naredni vagon. Iznenađeno upitasmo: „Zar ima još nešto?“
Konobar, u maniru vrhunskih profesionalaca, ne mari za naše jadikovke, već nam odmah donosi oval pun telećeg pečenja sa pekarskim krompirom. Zaključismo da nije red da ne probamo bar malo, znate ono – naljutiće se ljudi.
Odlučismo da se žrtvujemo, pa su se viljuške za tili čas našle u ovalu u potrazi za najboljim komadima. Nakon što je svako pojeo po par parčadi ukusnog i svežeg pečenja, odložismo pribor, kao znak da nismo u stanju više ni zalogaj. Konobar je to uočio, pa se ponudio da nam upakuje ostatak pečenja kako bismo ga poneli kući.
Usput nam predloži da tako učinimo i sa poslednjim – slatkim vagonom, tokom koga se poslužuju pite sa: višnjama, jabukama, malinama i suvim šljivama, baklave i princes krofne. Sa oduševljenjem prihvatamo predlog! Sa ovim slatkišima smo se gostili narednih dana, i svi su za čistu desetku. Ako planirate da krenete u gastronomsku avanturu zvanu „Zlatiborski voz“, što vam najtoplije preporučujem, imajte u vidu da ćete za to morati da odvojite najmanje dva sata.
Ova neponovljiva zlatiborska trpeza nudi toliko toga, pa je nemoguće obedovati za kraće vreme, i to je ovde ustaljena praksa. Cena „Zlatiborskog voza“ staje 1600 dinara po osobi.
Napuštamo Sirogojno puni utisaka, pri čemu smo u jedno sigurni – dirnuli smo u najtananiju žicu Zlatibora. Po svemu viđenom, selo Sirogojno je duša ove planine i mesto sa koga pogled na Zlatibor daje jednu sasvim drugačiju perspektivu.
