ZLATIBOR SA NAJLEPŠIH RAZGLEDNICA

VODICE I DOBROSELICA

Verovatno ste se oduvek pitali – gde su tačno napravljene sve one najlepše fotografije Zlatibora koje nas nalaze na razglednicama i prospektima. E, mi smo otkrili to mesto! Otišli smo tamo i zakoračili u svet zlatiborske magije. Sledite nas! Vodimo vas u posetu Vodica i Dobroselice!

Na Zlatiboru svake godine provodimo minimum 10 dana. Ova planina, koja nudi toliko toga, osvojila me je još dok sam kao dete ovde dolazio sa roditeljima. Svih ovih godina bih nalazio smeštaj u turističkom centru ili u obližnjim naseljima: Gajevima i Ribnici. Ovoga puta smo odlučili da pronađemo smeštaj dalje od centra, na nekom mestu gde bismo bili u što neposrednijem kontaktu sa prirodom. Da takvih skrivenih mesta na Zlatiboru ima, ubrzo smo se uverili pretražujući oglase za smeštaj. Izbor je pao na Vodice i jednu šarmantnu drvenu vikendicu koja nas je osvojila na prvi pogled.

VIKEND – NASELJE VODICE – NAJLEPŠI DEO ZLATIBORA

Vikend-naselje Vodice se nalazi na 10km udaljenosti od turističkog centra, u pravcu Nove Varoši i Primorja. Ovo turističko naselje pripada zlatiborskom selu Dobroselici, i u njemu je sagrađeno nekoliko stotina vikendica za odmor. Još 70-ih godina prošlog veka, imućni ljudi Užica su prepoznali prirodne lepote Vodica i počeli da ovde podižu vikend-kuće za odmor. Kasnije su taj trend prihvatili Beograđani, Novosađani i drugi tako da je ovde za kratko vreme niklo čitavo turističko naselje koje broji preko 300 vikendica.

Krajolik Vodica predstavlja najveći domet prirodne lepote Zlatibora. Predeo magično ispresecan tokom planinske rečice, visoki beli borovi raštrkani po livadama i pašnjacima, uz zlatiborska stada ovaca koja se ovde napasaju čine pejzaž Vodica impresivnim i neponovljivim.

Naš smeštaj se nalazio u delu naselja koji nije urbanizovan, što je bila velika prednost. Brvnara pod nazivom Koliba Vodice, u kojoj smo bili smešteni nas je očarala svojom lepotom. Podignuta je na jednom brdašcetu, dok u neposrednoj blizini nema kuća, tako da smo mogli da uživamo u najintimnijoj varijanti odmora. To nas je najviše oduševilo! Enterijer brvnare je pravi planinski, sa velikim brojem rustičnih detalja dok prisustvo drveta čitav prostor oplemenjuje i daju mu na lepoti. Kako je još uvek bilo hladno vreme, a naročito predveče, to smo koristili priliku da ložimo kamin u dnevnom boravku i uživamo u pucketanju drva i prizoru planinske idile.

ISTORIJAT VODICA – MESTO GDE JE POSTAVLJEN KAMEN TEMELJAC ZLATIBORSKOG TURIZMA

Ljudi sa Vodica su naročito ponosni na jednu činjenicu koju rado ističu svih posetiocima ovog prelepog turističkog naselja. Naši domaćini nisu izuzetak pa nam prvo pričaju o jednom kuriozitetu. Naime, prema sačuvanim istorijskim izvorima, na prostoru Vodica, daleke 1750. godine, bogati sarajevski trgovac, Hadži Nikola-Selak je podigao svoj letnjikovac, što se uzima kao početak razvoja turizma na Zlatiboru. Dakle, na Vodicama je rođen turizam ovoga kraja. Čim smo prošetali brdima i spustili se do reke shvatili smo zbog čega se baš odlučio za Vodice.

Ipak na ozbiljan razvoj turizma na Vodicama je trebalo sačekati preko 200 godina, pri čemu je prekretnica 1971. godina kada je podignut čuveni hotel Lovac. Ako uzmemo da je Hadzi Nikola-Selak postavio kamen-temeljac ovdašnjem turizmu, onda je poznata arhitekta, Jovanka Jeftanović, projektant izgradnje hotela Lovac, definitivno zaokružila turističku perspektivu Vodica. Hotel Lovac je raspolagao sa 102 ležaja i igrao glavnu ulogu u razvoju turizma na Vodicama. Nažalost, ovaj turistički gigant već preko 10 godina ne radi i zjapi prazan.

Vodice su veoma pristupačne za dolazak gostiju jer preko naselja prolazi magistralni put Beograd – Podgorica. Raspolažu kompletnom turističkom infrastrukturom u vidu: marketa, modernog kafića, restorana, sportskih terena i parka za decu. Međutim, najveći adut ovog turističkog naselja predstavljaju čarobna prostranstva netaknute prirode.

REKA RZAV – MOTIV SA RAZGLEDNICA I REKLAMA

Kroz Vodice protiče reka Crni Rzav, koja predstavlja jedan od najlepših zlatiborskih motiva i ujedno najveći ukras ovog naselja. Crni Rzav izvire u Carevom polju, malom naselju, nedaleko od Vodica. Ova reka je istinski planinski biser, koja na svom toku kroz Vodice i Ribnicu, stvara prizore od čije lepote zastaje dah. Crni Rzav formira Ribničko jezero, kod Vardišta se sastaje sa Belim Rzavom, pa se zajedno ulivaju u Drinu.

Čim smo se raspakovali krenuli smo u šetnju brdima koji se pružaju iznad brvnare. Nakon par minuta šetnje popesmo se na brdašce, pa iskoristih priliku da pogledam ka jednoj dolini. Pred očima mi se ukazaše fantastični meandri Crnog Rzava, koje su me mamili da se spustim dole i uživam u prizoru jedinstvene lepote. Ostali me slede, i sami opijeni čistim vazduhom i lepotom ovog mesta koje upravo otkrivamo. Dok se spuštamo ka reci, u sećanje mi dolazi slika reklame za Jelen pivo od pre par godina. Uzviknuh: „Ljudi, pa ovo je to mesto“! Ovde je snimana reklama za pivo, i ne samo to.

Pred nama se ukazao prizor nesvakidašnje lepote, kojoj nema ravne, ne samo na Zlatiboru nego i mnogo šire. Prilazimo reci, zanemeli pred lepotom krajolika koji nas je osvojio na prvi pogled. Ovo se teško opusuje rečima, morate doći i nagledati se ove lepote. A kada dođete shvatićete da su upravo ovde napravljene sve one najlepše fotografije Zlatibora, baš na potesu ka selu Ljubiš.

Na ovom potesu se nalazi i najpoznatiči zlatiborski motiv ovekovečen na bezbroj fotografija i razglednica. U pitanju je prikaz krivudavog Crnog Rzava, iznad koga se nalazi jedna stara zlatiborska brvnara. Ako na sve to dodamo i zlatiborsko stado, koje se napasa po livadi oko brvnare, dobijamo Zlatibor u njegovom najboljem izdanju. Mi smo imali sreću da nam se smeštaj nalazio na svega dvesta metara udaljenosti od ovog fantastičnog prizora tako da smo u njemu uživali svakoga dana.

Očarani lepotom Vodica i planinske reke odmah shvatamo zbog čega ovo mesto važi za najpopularnije izletište na celom Zlatiboru. Svakoga dana, u prolećnom i letnjem periodu, na Vodice dolazi na stotine izletnika koji požele da provedu dan u prirodi, kraj planinske reke. Ovde je naročito živo oko Prvog maja. Na Vodice se svake godine na Prvi maj sjati po nekoliko hiljada ljudi, koji žele da proslave ovaj praznik u predivnom prirodnom ambijentu. Neizostavan deo ovog prvomajskog folklora predstavlja potpaljivanje roštilja i igranje odbojke ili fudbala na livadi. Vodice nikad nisu imale sindikate, radničke pokrete i fabrike. Naprotiv, imaju ono najdragocenije – netaknutu prirodu. Savremenim „borcima za radnička prava“ je izgleda to više nego dovoljno.

Shvatili smo da ne možemo da čekamo čak Prvi maj da bismo uživali u pikniku kraj reke. Koliko sutra ćemo ovde potpaliti roštilj i provesti nezaboravno popodne.

GALERIJA BOŽE KOVAČEVIĆA NA BOROVOJ GLAVI

Na 2 kilometra udaljenosti od Vodica, na Borovoj Glavi, nalazi se Galerija-Zadužbina, akademskog slikara, pokojnog Božidara Bože Kovačevića. Ova Galerija predstavlja jedinstvenu arhitektonsku celinu sastavljenu od nekoliko zlatiborskih brvnara u kojima se nalazi stalna postavka slika ovoga umetnika. Očevim stopama krenule su i ćerke, Slovenka i Aleksandra, takođe akademske slikarke, tako da se i njihovi radovi mogu pronaći u izložbenom prostoru. Ovo mesto svojevrsnog kulturnog hodočašća svake godine poseti na hiljade ljudi, koji navrate prilikom proputovanja za Primorje, jer se Galerija nalazi uz sam magistralni put.

Božo Kovačević je na svojim slikama, crtežima, akvarelima i pastelima ovekovečio prirodne lepote Borove Glave i Vodica. Jedan deo života proveo je na Monmartu u Parizi i u Njujorku gde je slikao i izlagao na izložbama. Kao kruna međunarodne slikarske karijere usledio je poziv da učestvuje na izložbi modernog crteža u Galeriji „La Beaute“ na Medison Aveniji u Njujorku. Njegov crtež je bio izložen neposredno uz Pikasa, dok su mu ostalo društvo pravila imena poput: Kokoške, Modiljanija, Đakometija, Salvadora Dalija i drugih. Tom prilikom mu je poznati američki slikar, Mark Rotko, rezignirano rekao: „Šta će tebi Njujork, kad imaš svoju zemlju i svoj Zlatibor. To treba da slikaš“.

Ove reči su kao otrežnjenje delovale na Božu Kovačevića koji je odlučio da se vrati na Borovu Glavu i tamo stvori slikarsku koloniju. U tome je uspeo, itekako! Prilazimo Galeriji, usput se hvatajući za novčanik jer očekujemo da se ulaz plaća. Međutim, ispostaviće se da to ovde nije slučaj. Sa, samo Zlatiborcima znanoj srdačnošću i gostoprimstvom, dočekuje nas jedan gospodin, spreman da nas provede kroz izložbeni prostor i ispriča priču o Galeriji. Iz dalje priče saznajemo da je u pitanju suprug Slavenke Kovačević. Prvi deo Galerije je rezervisan za slikarski opus pokojnog Bože Kovačevića. Pažnju nam privlaće slike zlatiborskih gorštaka, tih košćatih sredovečnih muškaraca, koji su Boži bili nepresušna inspiracija. U ovom delu Galerije se nalazi i veliki broj zlatiborskih pejzaža, kao i par autoportreta. Provodimo ovde dobrih pola sata diveći se slikarskom umeću ovoga ponositog Zlatiborca, čije slike odišu toplinom i oživljavaju duh Zlatibora.

U drugom delu Galerije se nalazi stalna postavka slika, Slavenke i Aleksandre Kovačević. Na njihovim slikama dominiraju postmodernistički motivi. Upravo njima dvema možemo da zahvalimo u Galeriji tokom avgusta meseca održava sjajan kulturni festival „Zalet“. Festival predstavlja savršenu mešavinu različitih umetnosti: od slikarstva i džez muzike, preko dramske umetnosti, do filma. „Zalet“ privlači veliki broj ljubitelja klasične umetnosti, što svedoči da je jedan ovakav sadržaj nedostajao u kulturnoj ponudi Zlatibora.

Nakon obilaska Galerije odlučismo da posetimo obližnje zlatiborsko selo Dobroselicu.

SELO DOBROSELICA – SRPSKI „HOLIVUD“

Selo Dobroselica se nalazi na 4 kilometra udaljenosti od Vodica. Za nastanka imena ovoga sela vezuje se interesantna narodna legenda. Prema legendi, car Dušan je ovde navratio prilikom povratka iz Dubrovnika. Seljaci su mu priredili doček za pamćenje, iznevši pred cara raznorazne đakonije i trudeći se da mu u svemu ugode. Dirnut ovakvim dočekom, car Dušan je upitao za ime sela. Seljaci mu odgovoriše da je stigao u selo-Zloselicu. Na ove reči car se razgnevi i uzviknu: „Od danas se ovo selo ima zvati-Dobroselica“!

Reljef Dobroselice je zatalasan i sastoji se od velikog broja brda koja mame posetioce da uživaju u jednistvenom pogledu na vrhove koji se nižu jedan na drugi. U ovom selu je sačuvano i nekoliko originalnih zlatiborskih brvnara koje dodatno zaokružuju priču o mestu na kome ćete doživeti Zlatibor na najautentičniji način. Da ovakva lepota ne ostane neopažena pobrinuli su se domaći filmski režiseri koji su u selu Dobroselici snimili preko 10 filmova. Zbog filmske slave kojom je ovenčano ovo selo, mnogi Dobroselicu nazivaju srpskim „Holivudom“. Ovde su snimani filmovi, kao što su: „Crni Bombarder“, „Radio Vihor zove Anđeliju“, „Uzrok smrti ne pominjati“, „Život je čudo“, „Original falsifikata“ i drugi.

Nakon par minuta vožnje obresmo se u centru sela. Pred nama se ukaza, na filmskom platnu toliko puta ovekovečeni, seoski trg, smešten između prelepe crkve brvnare sa jedne i socrealističnih zgrada nekadašnje škole i mesne kancelarije, sa druge strane. Na ovom potesu je snimljen toliki broj filmskih scena da ih je teško sve nabrojati. Dok posmatram zgradu nekadašnje škole, koja je sada ruinirana, u sećanje mi dolazi scena iz filma „Original falsifikata“, kada Lazar Ristovski, u ulozi Uče, izlazi iz ove zgrade i seda na motocikl u pratnji policajaca koji ga dalje sprovede na Goli Otok.

Nedaleko od seoskog trga, u dvorištu jedne tradicionalne zlatiborske brvnare, snimljena je jedna od kultnih scena iz filma „Crni Bombarder“. Naime, ljubavni par, Crni i Luna, koje igraju Dragan Bjelogrlić i Anica Dobra, dolaze u selo Luninog deda gde borave u staroj kolibi. Status kultne je stekla scena kada dvoje mladih u dvorištu pale vatru i dodolskim ritualom prizivaju kušu. Igra i pesma oko vatre će u pozni čas dati rezultat, kiša će konačno nakvasiti livadu Dobroselice, a vatra će biti ugašena. Ovo je, simbolički gledano, najvažnija scena u celom filmu jer se kroz nju obistinjuju i dobijaju puno značenje reči beskućnika Psiha: „Ako je vedro nebo, i ti zapališ veliku vatru, i padne velika kiša ti onda možeš da kažeš da si vatrom prizvao kišu ako si je samo zato zapalio“. Ove reči su zapravo lajt motiv ove filmske priče.

CRKVA BRVNARA U DOBROSELICI

U centru sela Dobroselice, okružena visokim stoletnim borovima, nalazi se crkva brvnara, posvećena proroku Iliji. Izgradnja ove crkve predstavlja još jednu u nizu uzbudljivih zlatiborskih priča koje još uvek intrigiraju ljubitelje prošlosti ovog kraja. Prema legendi, crkva je prvobitno bila podignuta na susednom brdu, Crkvine, odakle ju je narod zbog blizine turskih kuća i tamošnje opasnosti, pod okriljem jedne noći rasklopio i preneo, na svojim konjskim zapregama. Par godina nakon tog događaja, i to 1806. godine Turci su spalili ovu crkvu. Sadašnja crkva je sagrađena 1821. godine, na temeljima spaljene bogomolje, u vidu jednobrodne građevine sa polukružnom apsidom na istočnoj strani.

Crkva je veoma malih dimenzija, širine 5 metara, i dužine 8metara, što uz niska ulazna vratanca čini da bude jedna od najreprezentativnijih bogomolja ovog tipa. Postavljena je na niske kamene temelje, zidovi su joj sagrađeni od masivnih hrastovih talpi. Crkva je pokrivena šindrom preko koje je postavljen crep koji ne dopušta sagledavanje lepote njenog originalnog izgleda.

Ono što je raritet i posebna vrednost ove crkve predstavlja činjenica da je ona poslužila kao dekor u brojnim domaćim filmskim ostvarenjima. Domaći filmski režiseri, fascinirani lepotom sela Dobroselice, u kojoj je snimljeno na desetine filmova, nisu mogli da odole lepoti ove bogomolje, pa su je rado smeštali u filmski kadar i u poprište nekih od najvažnijih filmskih scena. Poznati srpski glumac, Nikola Kojo, u ulozi Filipovića, švercera i ratnog špekulanta, u filmu „Život je čudo“ Emira Kusturice, na svojoj koži je osetio koliko su niska vratanca dobroseličke crkve, doživevši nezgodu prilikom ulaska u hram i tom prilikom završivši na crkvenom podu. U pitanju je samo jedna od brojnih komičnih filmskih scena koje se još uvek prepričavaju u ovom selu, i to po pravilu uz kaficu i čašicu rakije šljivovice.

Ulazimo u crkvu brvnaru, sa potajnom nadom da ćemo možda ugledati i sovu koja je tokom opisane filmske scene, od straha izletela iz crkve. Nema je, verovatno se šunja po obližnim borovima, zauvek preplašena nakon epizode sa Nikolom Kojom. Unutrašnjost crkve odiše jednostavnošću i istinskom pobožnošću. Ovde čovek može pronaći mir i spokoj nakon životnih bura i kovitlaca.

U unutrašnjosti crkve se nalazi ikonostas od obojenih dasaka na kome dominiraju prestone ikone Bogorodice i Hrista sa baroknim krunama na glavama. Posebnu atrakciju predstavljaju zapadna crkvena vratanca koja su drvorezbarena i bogato ukrašena. U severozapadnom delu crkvene porte nalazi se veliki drveni zvonik, a par metara dalje sagrađen je i letnjikovac za posetioce, što sve skupa dodatno upotpunjuje ambijent ove otmene bogomolje. Zbog svoje starosti, kao i arhitektonske jedinstvenosti, dobroselička crkva je stavljena pod posebnu zaštitu države i uživa status kulturnog dobra od velikog značaja.

DOBROSELIČKI PRERAST – PRIRODNI KAMENI MOST

Dobroselica nije samo selo filma, dobrih ljudi i prelepe crkve. Priča o Dobroselici može biti zaokružena tek upoznavanjem sa dragocenim i večno intrigantnim prirodnim znamenjem skrivenim u jednom od njenih atara. U pitanju je Prerast, u narodi poznatiji kao Šupljica ili Ječmenska pećina. Prerast se nalazi na samo 1 kilometar udaljenosti od centra sela i do njega vodi jedan dobro održavani makadam. Mi smo odlučili da malo propešačimo i uživamo u pogledu na valovita prostranstva Dobroselice.

Prerasti predstavljaju geomorfološka čuda prirode, u vidu prirodnih kamenih mostova. Dobroselički prerast je grandioznih dimenzija, dužine 48 metara i visine 16 metara, što ga svrstava među šest najvećih u celoj Srbiji. Ovaj Prerast je nastao rečnim udubljivanjem krečnjaka, o čemu najbolje svedoči mali potočić koji kroz njega protiče.

Nakon pređenih skoro kilometar, nalazimo se pred ulazom. Pred nama iskrsava grandiozna pojava u vidu ogromnih pećinskih vrata kroz koje se ulazi u dugačku odaju. Par trenutaka stojim kao ukopan: „Ovako nešto se ne viđa svaki dan!“ Radoznalost mi ne da mira pa brže-bolje prolazim kroz pećinska vrata i stupam u odaje Prerasta. Ono što prvo primećujem je značajna temperaturna razlika, koja čini da ovde vlada prijatna hladovina, koja nam je bila preko potrebna nakon dužeg pešačenja po suncu. U Prerastu se nalazi nekoliko ogromnih krečnjačih stena, koje koristimo da se na njih popnemo i što bolje razgledamo unutrašnjost.

Dobroselički prerast odlikuje visok južni ulaz, dok u unutrašnjosti ima puno velikih stena koje su nastale odvajanjem od pećinske tavanice. Veliki broj šupljina, u kojima su stanište našle ptice i slepi miševi, daju Prerastu posebnu dozu misterioznosti i nedokučivosti. Zbog svojih neobičnih prirodnih karakteristika, kao i živopisnog okruženja u kome je smešten, Prerast privlači veliki broj avanturista i ljubitelja prirode koji ga rado pohode.

Ulaz u Prerast je potpuno besplatan tako da vas od ovog retkog čuda prirode deli samo dobra volja i višak entuzijazma. Ako pak niste ljubitelji dugog pešačenja do pred sam ulaz u Prerast možete doći i automobilom iz pravca Vodica. Taj putni pravac je u celosti asfaltiran tako da ćete se kroz pet minuta vožnje naći pod svodovima ovog grandioznog čuda prirode.

Odmor Vodicama i poseta susednoj Dobroselici su se pokazali kao pun pogodak! Ako ste ljubitelj prirodnih lepota, nema dileme, ovo je nešto najbolje što Zlatibor može da vam ponudi.

Autor: Ivan Ječmenica

Leave A Comment