Znatiželja i radoznalost me celog obuzimaju. Veoma sam nestrpljiv. Žmarci prolaze svuda po telu. Ovako nisam bio uzbuđen još od uspona na Monblan sa planinarskim društvom iz Ljubljane od pre nekoliko godina. Neću sada osvojiti ni približno istu visinu, ni toliko atraktivan planinski vrh, neću se čak ni namučiti planinarenjem, ali je ipak osećaj neopisiv. Intenzivna želja i dugo očekivana avantura konačno se ispunjava. Voziću se zlatiborskom “Gold gondolom”. Kako sam samo ponosan što je jedna ovakva atrakcija izgrađena baš u mojoj Srbiji. Slovenici koji su uvek u svemu bili ispred nas, mogu samo da nam zavide. Mi imamo najdužu panoramsku gondolu na svetu!
Kupio sam kartu, a ljubazno osoblje postavilo me na mesto gde treba da sačekam. Kabine kruže non stop i usporavaju na mestu gde putnici treba da uđu. Ništa neobično, vozio sam se sličnim gondolama svuda po svetu. Ali ova je ipak posebna po mnogo čemu. Kabina je velika i prostarna, a što je najbitnije cela je u staklu pa se sve može videti kao na dlanu. Sa spoljne strane postoji prostor gde se mogu odložiti skije i bordovi, veoma praktično. U jednoj kabini sedi nas šestoro, mada je maksimalni kapacitet deset putnika. Dve sredovečne gospođe, mlada mama sa decom školskog uzrasta i ja, svi podjednako nestrpljivi. Čekalo me je oko 20ak minuta uzbudljive vožnje preko najlepših predela Zlatibora, 20ak minuta vožnje koju sam toliko dugo iščekivao.
Turističko naselje u kome se poslednjih godina izgradilo dosta modernih apartmana, savremenih restorana i gastrobarova, zabavnih sadržaja… polako ostaje iza mene, a „zlatna“ gondola ponela me ka Torniku, najvišem vrhu Zlatibora. Imam sreće, vreme je idealno za ovu avanturu, sunčano i vedro. Tek što smo krenuli, a pogled me već fascinira. Pažnju mi privlači velelepni hotel sa pet zvezdica, koji sa užvišenja na kom se nalazi dominira okolinom. Odmah iza hotela pomalja se čuveni spomenik na Šumatnom brdu. U glavi mi odzvanjaju stihovi Vaska Pope: „Ne dam ovo Sunca u očima, ne dam ovo hleba na dlanu“ koji su uklesani na beli obelisk. Staza do spomenika puna je ljudi. Željni svežeg vazduha pohrlili su da punim plućima udahnu zdravlje.
Nepregledna prostranstva zelenila prosula su se svuda okolo. Ima li kraja ovoj lepoti? Ne znam na koju bih stranu pre gledao. Sa jedne strane pogled pada na stado ovaca i krdo krava koje mirno pasu, a sa druge strane grupa jahača uživa u istraživanju planine. Kako samo smiruje ovaj pogled. Odavno nisam osećao ovakvo blaženstvo. Nijanse zelene boje smenjuju se sa plavetnilom neba, a svetlucava voda Ribničkog jezera koje je pojavljuje ispred mene upotpunjuje autentičan doživljaj. Zlatiborska priroda zaista je nezaboravna, neprestano iznenađuje i prava je inspiracija fotografima, slikarima, pesnicima… Okrenuo sam se iza sebe, sada razumem zašto za Zlatibor kažu da je zatalasana visoravan. Kao da je neko prosuo veliki zeleni tepih prepun mirisnog cveća i lekovitog bilja. Moj lepi Zlatibor.
Na Ribničkom jezeru gondola staje. Ovde je međustanica na putu do Tornika. Veliki broj putnika ovde izlazi ne bi li uživali u neverovatnoj lepoti zlatiborskog bisera. Ja se ipak odlučujem da nastavim pravo do vrha Tornika, previše sam nestrpljiv da bih sada prekinuo vožnju. Rešio sam da u povratku izađem na međustanici i celo popodne provedem na obali nadaleko najlepšeg jezera. Ovde je planiran razvoj „novog“ Zlatibora gde će se, na oko 200 ha zemljišta, razvijati mondenski turizam visoke kategorije.
Dok gondola lagano krene dalje prelistavam prospekt koji sam dobio uz kupljenu kartu. Ima zanimljivih informacija. Dužina gondole je skoro 9 km. Sa 55 kabina trenutni kapacitet je 600 putnika po satu, dok je maksimalan broj kabina 90, sa kapacitetom od 1.000 putnika na sat. Impresivno, zaista sam zadivljen. Gospođa koja je sedela preko puta mene, videvši moju oduševljenost podacima, ispričala mi je kako je gradnja trajala pet godina, kako je bilo dosta problema i administrativnih prepreka tokom gradnje, ali ipak su uspeli, gondola je zasijala u punom sjaju.
Dok se vozim dalje ka najvišem vrhu Zlatibora, pejzaž se menja. Zatalasana zelena prostranstva smenjuje prava planina. Guste borove šume najavljuju da se približavamo gorostasnom Torniku. Okolni vrhovi postaju sve uočljiviji. Levo su Čuker i Čigota, čijim podnožjem protiče Crni Rzav. Desno pogled puca ka Tari i Mokroj Gori. U daljini primećujem hotel Omoriku i skijalište Iver na Mokroj Gori. Kada budem izašao na sam vrh videću Durmitor i Jahorinu.
Samo što sam stigao na vrh Tornika, bio na korak da izađem iz kabine i udahnem punim plućima najčistiji vazduh na svetu, probudio sam se. Od silne želje san me je odveo na vožnju gondolom. Nestrpljiv sam da najveću atrakciju Zlatibora konačno puste u rad. Taj dan se bližio, a ja moram na vreme da rezervišem smeštaj na Zlatiboru i budem prvi u redu za kupovinu karte. Idem na sajt www.zlatibor.org gde je najveća ponuda smeštaja. Moderno opremljeni apartmani, luksuzne vile, tradicionalne kuće za odmor, ušuškane brvnare… samo me par klikova deli od rezervacije savršenog odmora.
Zlatibore stižem, da se gondolom vinemo Torniku pod oblake.
