Mokra Gora i Drvengrad

Drvengrad – Grad filma

Drvengrad predstavlja etno selo, koje je sagradio, naš proslavljeni filmski režiser, Emir Kusturica. Podignut je na brdu Mećavnik, svojevrsnom planinskom ostrvcetu iznad koga se pruža nekoliko većih brda. Zbog mesta na kome je podignut, neki ovo etno selo zovu i Mećavnik. Mećavnik je ime dobio po velikim snežnim nanosima koji se ovde stvaraju tokom zimskog perioda.

Drvengrad ima gradsku kapiju, 13 ulica, 2 trga, 2 sokaćeta, bioskop, crkvu, pijacu, sportski centar, restorane, teniske terene…. Rečju, poseduje sve ono što mora da ima jedan grad. Ulice i trgovi nose nazive poznatih ličnosti iz sveta književnosti, filma i sporta poput Ive Andrića, Federika Felinija, Aleksandra Tarkovskog, Maradone, Novaka Đokovića i dr.

Kao što i ime sugeriše, u ovom etno selu, sve je sagrađeno od drveta. Posebnu pažnju privlače drvene kuće-brvnare. U selu ih ima preko 50, i većina je autentična jer su prenete iz okolnih zlatiborskih sela, tako da najbolje svedoče o načinu života i arhitekturi ovoga kraja.

Ideja za izgradnju Drvengrada, kod Kusturice se rodila za vreme snimanja filma „Život je čudo“. Fasciniran lepotom, pod snegom zavejanog Mećavnika, odlučio je da ovde podigne svoj grad-mesto gde će pronaći izgubljeni dom. U Drvengradu je sve u znaku filma, a naročito sredinom januara, kada se ovde održava filmski i muzički festival „Kustendorf“. Tada ovde možete sresti Dzonija Depa, Moniku Beluči, Nikitu Mihalkova i druge poznate ličnosti iz sveta filma.

Prolazimo kroz gradsku kapiju, zatim se spuštamo niz glavnu ulicu „Ive Andrića“, za nama ostaju „kafana kod Ćorkana“, bioskop „Stenli Kjubrik“, i „restoran Lotika“, zastajemo na „Trgu Nikole Tesle“, ljubopitljivo zverajući okolo.

Skitamo ulicama i sokacima, navraćamo u krčme, pazarimo na pijaci, usput se trudeći da što neposrednije doživimo grad u kome kao da je vreme stalo. Na ovom mestu odzvanja eho prošlih vremena, upravo onih o kojima smo čitali kod Andrića.

Duh prošlosti toliko je prisutan da imate utisak da već iz prvog narednog sokaka može da izviri Ćorkan, šaljivi lik, iz Andrićevog romana „Na Drini ćuprija“. Do tada, zadovoljićemo se ispijanjem rakije viljamovke u kafani koja nosi njegovo ime.

Najveća vrednost Drvengrada je što predstavlja sponu između prošlosti i sadašnjosti. Priču o Drvengradu je najbolje zaključiti rečima njegovog tvorca:

„Izmislio sam grad koji izgleda kao da se u njemu uvek živelo. A nije nikad.“

Aktivnosti kojima se možete baviti dok ste na Mećavniku

Pešačenje, trčanje, biciklizam su sportovi za koje postoje staze na Mokroj gori. U skladu sa prirodom a na dohvat ruke Drvengrada.

Kulturni sportski centar Prokleta Avlija omogućava igranje malog fudbala, košarke, odbojke,gimnastike i stonog tenisa.

Postoje dva teniska terena pogodni čak i za igranje noću.

U teretani se nalaze najmodernije sprave, radno vreme je od 9:00-23:00 časova (tako i većina sportskih prostora).

Po Miloradu Čaviću  je ime dobio bazen, njegove dimenzije su 14×16.7 metara. Temperatura vode je 25º C u sklopu bazena je terasa za sunčanje.

Za relaks možete koristiti đakuzi, slanu sobu ili saunu a potpuni ugođaj možete imati uz masažu koja se zakazuje dan ranije.

Skijalište na Mećavniku –  Iver

Mećavnik ima svoje skijalište koje površinski zauzima 20 hektara sa dve žičare. Na 8 km udalljenosti od Drvengrada, za goste se mini busom organizuje prevoz. Vrh Iver na kome se skijalište nalazi je visine 1490 metara, drugi je po visini na Tari. 

Na stazi je do sada organizovano preko 50 trka u raznim kategorijma, a učesnici su dolazili iz celog sveta. Ovo je prva ski staza u Srbiji sa veštačkim osnežavanjem. Četiri staze su crne kategorije, njihova ukupna dužina je oko 4 kilometara. Staze plave kategorije su na zapadnoj strani i na njima se može takođe sankati.

Šljivovica – Selo rakije

Nakon 10km vožnje, vodič nas obaveštava da upravo prolazimo kroz selo Šljivovicu, nadaleko čuvenu po proizodnji rakije od šljive. Moram priznati, jako me je zainteresovalo. Pogađate zbog čega?

Dok nam naš vodič, gospodin Zoran, priča priču o rakiji-najvećem brendu ovog sela, koristim priliku da mu šeretski dobacim: „Sve je to jako lepo, i ta aromatičnost, i ta gradaža, ali mi bismo voleli da se i lično uverimo u kvalitete šljivovice“. Kao iz topa odgovori: „Samo izvolite“! Ruka mu zamiče u jednu pregradu, odakle vadi litarsku flašu rakije. Vidim da je vreme da se sa reči pređe na dela. Potežem za flašu, ispijam 3-4 gutljaja. Strese me ljutina rakije šljivovice pa se ne usudih ni gutljaja više već zdravicu poželeh drugarima. Vodič nas je prosto oduševio ovim neočekivanim gestom, još jednom svedočeći o gostoljubivosti ljudi ovog kraja.

Kremna – Najmisterioznije selo u Srbiji

Nakon 20 minuta vožnje, vreme je bilo za prvo zaustavljanje. Stižemo u Kremna! Dvojica proroka, proročanstvo zakopano u zidinama, mesto na koje su pali asteroidi… Verovatno vam zvuči kao scenario za neku filmsku misteriju. Ne, ovde ništa nije konstruisano, ovo je ukratko priča o najmisterioznijem srpskom selu-Kremnima.

Verovatno bi Kremna bila još samo jedno u nizu zlatiborskih sela, kojima bismo se vraćali zbog prelepe i zivopisne prirode, da nije bilo braće Tarabića i njihovog proročanstva koje je priču o Kremnima zauvek zavilo velom misterioznosti. Naime, braća Tarabići, Miloš (1809.-1854.) i Mitar (1829.-1899.), stric i sinovac, su najveći srpski proroci. Njihova proročanstva se mogu svrstati u tri grupe: lična i porodična, državna (nacionalna) i svetska.

Kremanski proroci su prorekli neke od najvažnijih događaja nacionalne istorije, kao što su: ubistvo kneza Mihaila Obrenovića, Majski prevrat, Prvi svetski rat i dr. Naročitu pažnju privlače njihova tehnološka proročanstva poput izuma vodovoda, telefona, televizije i sl. Tako, u njihovom proročanstvu možemo čitati: „Čovjek će napraviti sokoćalo sa prikazama, kutiju sa nekim dugmadima i slikama, ali neće biti u stanju da komunicira sa mnom koji ću biti mrtav, iako će ove kutije biti blizu ovom drugom svijetu, kao što su dlake na glavi blizu jedna drugoj“.Ostavljam vam da pogodite na šta se odnosi prethodni citat, vrlo je lako.

Braća Tarabići, budući nepismeni, su imali neobičnu sreću da imaju kuma, sveštenika Zaharija Zaharića, koji se zainteresovao za njihova ukazivanja , pa ih je zapisivao i time zauvek otrgao od zaborava. Barem je tako trebalo da bude, ali život piše romane, a naročito ako ste iz Kremana. Naime, prota Zaharije je u želji da sačuva „Kremansko proročanstvo“, isto stavio u staklenu flašu i poverio na čuvanje svom kolegi, proti Gavrilu Popoviću, užičkom svešteniku, koji ga je zazidao u temelje svoje kuće. Proročanstvu se od tada gubi svaki trag!

Sigurno se pitate zbog čega? Kvaka je u tome što je užički sveštenik imao ukupno sedam kuća, pa nije poznato u kojoj je tačno zazidana flaša sa „Kremanskim proročanstvom“. Na temeljima većine kuća su sada izgrađene višespratnice i tržni centri, čime su šanse da originalno „Kremansko proročanstvo“ bude pronađeno svedene na minimum.

Dakle, proročanstvo koje je nama dostupno je „iz druge ruke“ i nastalo je na osnovu razgovora koje je dr. Radovan Kazimirović vodio sa protom Zaharijem i užičkim sveštenikom, što je ovaj objavio u knjizi „Tajanstvene pojave u srpskom narodu i Kremansko proročanstvo“. Koliko ova verzija „Kremanskog proročanstva“ odgovara originalu će zauvek ostati misterija i predmet raznoraznih intriga i nagađanja.

Priznaćete, priča ostavlja bez daha! Dok se slikam pred, u drvetu isklesanim, likom Mitra Tarabića „priviđa“ mi se da će ovo biti nezaboravan izlet.

Nadahnuti pričom o „Kremanskom proročanstvu“, vraćamo se u autobus i nastavljamo put Mokre Gore. Posle 7km vožnje, stižemo do muzejsko-turističke železnice „Šarganske osmice“. Vreme je za vožnju popularnim „Ćirom“.

Šarganska osmica – Vozi Ćiro

„Šarganska osmica“ je pruga uskog koloseka, od 760mm, i njome je počev od 1925. god. saobraćao „Ćira“, voz na parni pogon. Ona je predstavljala jedan deo pruge Beograd-Višegrad, a 1974. god. je ukinuta za železnički saobraćaj. A onda na scenu stupa, pogodite ko? Pa naravno, kremanski prorok, Mitar Tarabić! Ovaj kremanski prorok, iako je živeo u vreme kada Šarganska osmica još uvek nije bila ni izgrađena, a kamoli obnovljena, prorokovao je ovako::“ Proći će dosta godina pa će se ljudi opet setiti gvozdenog puta, samo sa njim do Višegrada neće putovati putnici radi potrebe i posla, već ljudi od zabave, serbez odmorišta i uživancije.

Kao da je eho ovih reči ozvanjao u ušima Kremanaca i Mokrogoraca, koji su velikim pregnućem 2002. god., obnovili ovu prugu uskog koloseka, ovoga puta u turističke svrhe, čime su ispunili zavet svog pretka. Pruga se proteže između stanice Šargan-Vitasi i Mokre Gore, ukupne dužine od 15.440 metara. Jedna od odlika ove pruge je veliki broj tunela, ukupno 22, sa najdužim tunelom ispod Šargana, dužine 1.666 metara, koji nosi naziv „Aleksandar I“.

Turistička tura se sastoji od vožnje „Ćirom“, u oba pravca na relaciji Mokra Gora – Šargan-Vitasi. Vožnja traje oko 2 sata i 15 minuta, uključujući i pauze na koje otpada oko polovina vremena. „Ćira“ ima dnevno tri polaska, i to u: 10:30h, 14h i 16:10h. Cena vožnje staje 600 din. po osobi.

Moram priznati da me je „Ćira“ oduševio na prvi pogled. Otrgnut od zaborava prošlih vremena, izgleda tako otmeno, pa nam omogućava da se makar na tren, tih dva-dva i po sata vratimo u prošlost. Za mene je ovo prva vožnja vozom, do sada sam ih obilazio u širokom luku, ali kad je „Ćira“ u pitanju pravim izuzetak.

Smeštam se u jedan od vagona, na drveno sedište, koje je samo jedan od drvenih motiva koji oplemenjuju enterijer voza. Preda mnom je prva vožnja vozom, i to kakvim, što bi naš narod rekao „prvo pa muško“. Zvuk pištaljke označava da je vreme za polazak. Vozi „Ćiro“!

Ćim smo krenuli, uključio se megafon preko koga smo počeli da slušamo priču o „Šarganskoj osmici“. „Ćira“ juri i do 50km/h, probijajući se između drvoreda borove šume i krupnih, živopisnih stena koje se izdišu kraj pruge. Okruženje kroz koje prolazimo je nestvarno lepo pa me mami da izađem iz vagona i još neposrednije doživim ovu prelepu prirodu. Na levoj strani, pogled puca na Drvengrad, čije skladno načičkane kućice mame da ga što pre i izbliza pogledam. Biće vremena i za to, do tada, uživam u ovoj jedinstvenoj vožnji. Smenjuju se dan i noć, jer svako malo prolazimo kroz neki tunel, čiji broj najbolje svedoči o veličini podviga ljudi, koji su kroz ovaj veoma nepristupačan kraj prokopali prugu.

Stanica Jatare – Stanica gde nije prodata nijedna karta

Na 12-om kilometru se nalazi stanica Jatare, mesto gde pravimo prvu pauzu. Stanica Jatare je poznata po tome što je ovde sa jednog izvora kroz tunel dovedena izvorska voda Jatarka. Ova stanica je bila odmorište za lokomotive i vodostanica. Nažalost, mene muči druga boljka-gladan sam. Ovde nema restorana i kafića, pa glad utoljavam sladoledom, jedinom „hranom“ koja se ovde može kupiti. Vodič nam kao kuriozitet saopštava da je stanica Jatare poznata i po tome što na njoj nije prodata ni jedna karta za voz, niti je neko sišao sa voza. Pomislih u sebi: „Hm, možda je bolje ni da mi nismo silazili“. Posle 10 minuta pauze nastavljamo vožnju. Najbolje tek sledi!

„Na krstu“ – Čudo u Šarganu u obliku osmice

Nakon samo 1km vožnje, po polasku sa Jatara, zbiva se nešto potpuno neočekivano. Kao nekom magijom, Drvengrad koji nam se do tada nalazio sa naše leve strane „premešta“ se na našu desnu stranu. Pitate su u čemu je tajna? I mi smo se pitali sve dok nam vodič nije pritrčao u pomoč. Naime, na ovom potesu pruga je morala da savlada visinsku razliku, od 300 metara, koja postoji između stanice Mokre Gore i Šargan-Vitasi, što je učinjeno izgradnjom pruge u obliku osmice. Kao uspomena na ovo jedinstveno graditeljsko remek-delo čitava pruga je nazvana „Šarganska osmica“. Na povratku smo se, popeli na vidikovac „Na Krstu“, odakle smo se i svojim očima uverili u grandioznost ovog graditeljskog poduhvata, uzivajući u pogledu na prugu koja se račva iscrtavajući osmicu. Ne brinite, ovo nije kraj čudima u Šarganu!

Stanica Šargan – Vitasi – Kosmička kugla ispunjava želje

Nakon 40-tak minuta vožnje stižemo na poslednju stanicu-Šargan-Vitasi, gde je ujedno i okretnica „Ćire“. Ona je turistički afirmisana, ima kafić i restoran, što koristim da naručim nešto i konačno utolim glad. Pored stanice se nalazi prelepa fontana, koja seže do vrha jednog brežuljka, pa se brže-bolje penjemo gore da zauzmemo što bolju pozu za fotkanje.

Par koraka od fontane, nalazi se jedan ogroman kamen, braon boje, koga zovu kosmička kugla. Komentarišem da ovoliki kamen u životu nisam video. Ubrzo saznjemo da ovaj kamen sa sobom nosi jako interesantnu priču. Naime, kamen je pronađen osamdesetih godina prošlog veka u Kremnima, na dubini od oko 3,5 metra. Prema predanju, kamen je star milionima godina, i predstavlja samo jedan od brojnog kamenja koje je palo na ovaj prostor, zahvaljujući kojima je nastala Kremanska kotlina. Dakle, Kremanci veruju da je njihovo selo staro kao i planeta zemlja!

Prema verovanju, kosmička kugla ispunjava ljubavne želje. Potrebno je samo da rukom dodirnete kuglu i istovremeno zamislite želju. Neki od nas su to i učinili nakon čega ponovo sledi fotkanje pa povratak u voz. Krećemo nazad!

Nakon 5km „Ćira“ se zaustavlja. Ne, nije se preko pruge isprečila Belka, simpatična magarica iz Kusturičinog filma „Život je čudo“, već je bilo vreme za vidikovac na stanici Golubići.

Stanica Golubići – Kuća iz Filma „Život je čudo“

Na ovoj stanici se nalazi kuća – Golubići. Ova kuća je poznata po tome što je u njoj snimljen veliki broj scena za film Emira Kusturice „Život je čudo“. Čitava radnja filma se odigrava u Mokroj Gori, na potesu „Šarganska osmica“.

Iz prve prepoznajem kuću, u kojoj je živeo Luka, glavni lik u pomenutom filmu. Pored kuće se nalazi plavi ševrolet, sada muzejski eksponat, kojim je Luka svakodnevno saobraćao „Šarganskom osmicom“. U glavi vraćam radnju filma i zaključujem da nam još samo fali poštar Veljo i magarica Belka pa da slika bude potpuna. Za poštara Velju ne znam, ali sam siguran da je Belka tu negde, verovatno brsti okolo i čeka trenutak da se ponovo ispreči preko pruge i na kratko zaustavi vreme. A onda mašinovođe, neka vam je Bog u pomoć!

Đavo nam ne da mira, pa obilazimo oko kuće i virimo kroz prozor, želeći da se uverimo ima li šta unutra. Nema ništa, kuća zjapi prazna, samo se vide goli zidovi. Nema ni Luke, ni Miloša, ni Sabahe…. U ovoj kući, život je zamro, ali to ne znači da ne može ponovo da se rodi, jer život je čudo.

Nakon više od dva sata ponovo stižemo u Mokru Goru, našu početnu stanicu. Vožnja „Ćirom“ je završena! Bilo je zaista nezaboravno iskustvo!

Bele vode – Izvor lekovite vode i muzej

Od stanice se vozimo nekih 500-600 metara i stižemo u turistički kompleks „Bele vode“. Na ovom mestu se nalazi istoimeni izvor lekovite vode, crkva Sv. Jovana Krstitelja, kao i muzej železnice na otvorenom. Krajolik je živopisan, a njegovoj lepoti dodatno doprinosi reka Kamešina koja protiče tik pored crkve.

Izvor „Bele vode“ je otkriven 1994. god., u dolini reke Kamešine. Voda sa ovog izvora spada u grupu izuzetno retkih i veoma je lekovita. U svetu je do sada otkriveno svega petnaest izvora sa ovako visokim alkalitetom. Ova voda ima PH vrednost od 11,5, pri čemu pripada grupi visoko alkalnih voda, i po ovoj vrednosti je peta u svetu. Može da se koristi za lečenje: zapaljenja želudačne sliznice, gastritisa, čira na želudcu i na dvanaestopalačnom crevu….

Taman kad sam mislio da se, onako žedan, napijem vode sa ovog izvora vodič me osujeti upozoravajući da se preporučuje svega gutljaj-dva vode jer ona deluje trenutno pa ćemo u suprotnom imati bolove u želudcu. Nisam izazivao sudbinu pa sam se samo malo umio, naročito u predelu očiju, jer je voda dobra i za očne kapke, zbog čega je zovu i očna voda.

Na jednom uzvišenju smešten je muzej na otvorenom, gde su izloženi: lokomotiva sa vagonima, parni valjak, parne mašine i stari automobili. Posebnu pažnu privlači, pruga uskog koloseka od 600mm, tzv. dečja pruga. Ova pruga još nije puštena u rad, ali će to biti uskoro učinjeno. To je bivša šumska pruga, koja će saobraćati do izletišta Jatarice, dolinom reke Kamešine, u dužini od 2km. Od ovoga nismo mogli dobiti bolju pozivnicu da ponovo posetimo Mokru Goru, i otisnemo se u novu avanturu. Bože zdravlja, koliko dogodine!